Da vidimo SAD ko je KOMUNIST

**wrong rider** Mon Jun 21, 2010 1:50 pm

Bruno Langer, frontmen Atomskog skloništa, govori za „Blic“
Jugoslavija mi nedostaje
Marija Radojković | 26. 10. 2008. - 00:01h | Foto: Z. Raš | Komentara: 14

Bili su muzičke zvezde 80-ih godina. I dan-danas njihovi hitovi oduševljavaju nove, mlade generacije koje se nisu ni rodile u njihovo vreme. Možda je sve to jedan od razloga zašto su se Bruno Langer i Atomsko sklonište pojavili u Beogradu kako bi zasvirali dobro poznate hitove na gala večeri „Operacije trijumf“. Bilo je lepo bar na tren vratiti se korenima jugoslovenskog roka. I njima je bilo lepo da se ponovo nađu u Beogradu.
Prilike da se u budućnosti družimo s Atomskim skloništem, kako najavljuje njihov frontmen Bruno Langer, sigurno će biti. Oni su pre nepune tri godine svirali u SKC-u, u Beogradu, a kažu da bi voleli ponovo da posete Srbiju. Nadaju se da će povod biti nova ploča.

Buđenje ljubavi
– Moramo naći neki pravi razlog, neki motiv, možda ćemo da napravimo nešto novo. Počeo sam da radim kao autor, budi se ljubav u meni. Ne znam zašto godinama nisam imao želju da snimam album. Ne mogu po narudžbini da radim, nisam osećao, a sada sam počeo da osećam – počinje priču za “Blic” Bruno Langer dok namešta sede vlasi razbarušene rokerske frizure.
Kaže, za sve treba inspiracija, koja je u poslednje vreme odolevala vremenu. Dodaje da je to dobro za rok.
– Eto, recimo, „Mentalna higijena“ je bio naš najprodavaniji album i te pesme žive već četvrt veka. Sada toga nema, jer smatram da nove generacije imaju problem, misle da se na svakih pola godine mora snimiti album. Mi nismo snimili ništa već deset godina i jesmo fenomen jer ljudi žele čuti naše pesme. Stare pesme koje još uvek traju – objašnjava Langer. Ipak, i te osamdesete su učinile svoje i toj muzici su dale dušu i mogućnost da traju.
– Sada je 21. vek. Sve se promenilo. Danas mladi imaju šou, a mi tada nismo imali televizor, nismo imali ni gitare. Mi smo morali kod kuće na radio-aparatima „kosmaj“ da sviramo, povezivali smo neke žice, nije bilo ni žica za gitaru, nije bilo trzalica. Išli smo do Minhena i Trsta da ih kupimo. Sigurno je da je ta muzika zbog svega toga imala dušu. Tada je bilo jako teško, ali ako je nešto bilo strahovito dobro, ako je nešto bilo strahovito jako to, je bio jugoslovenski rokenrol. Ako uzmemo top deset grupa iz onoga vremena, ja se nadam da smo i mi tu među njima, to je sve evergrin, publika zna sve pesme – priča stari roker, te otkriva tajnu trajanja.

Muzička formula
– Mladi me uvek pitaju kako to postići? Ne postoji formula, to je pitanje neke magije. Muziku doživljavam kao ljubav. Zato uvek sviramo uživo. Ne mogu da podnesem plejbek, jer je to jednostavno kao seks preko telefona. Dobro… neki to praktikuju, ali ja to nikada nisam. Svirka uživo ima te prednosti da se samo na taj način može stupiti u kontakt sa publikom – zaključuje on.
Bruno je živeo u doba Jugoslavije, kada nije bilo bitno odakle ste, već muzika koju svirate i dobar provod. Kaže da mu ta vremena strašno nedostaju. Rado se deklariše kao jugonostalgičar.
– Meni to vreme stravično nedostaje i u muzičkom, ma u svakom smislu. Postoje i ovi koji su hm… ja sam to nazvao – ljudi koji se zatvaraju u svoje kokošinjce (nastale države) i onda ne vide dalje od tog praga. I to je ta tragedija. To su ksenofobični ljudi koji još uvek imaju uticaj na ovom podnevlju, možda čak i na „Operaciju trijumf“. Eto, zloslutni kažu da je šou neka jugonostalgija, a ja mislim da je to najpozitivnije što se desilo u poslednjih 18 godina. Neka su se mladi iz svih republika okupili – kaže Langer, i dodaje šta mu smeta:
– Ovde se nikada ne spominje Jugoslavija. Ta reč se uvek teško izgovori. Kažu bivša država, bivši režim. Možda neki misle da nije zgodno reći tu reč. Uvek postoje poslušnici, a tragedija je što je politika u svakoj pori našeg života i onda su ovi što gazdare u tim kokošinjcima paranoični jer misle da će neko ugroziti njihove pozicije. Zato je „Operacija trijumf“ pozitivna.
Bruno Langer Beograd i Srbiju smatra svojom kućom.

Sela u Jugoslaviji
– Ja sam ipak rođen u Jugoslaviji, ne poznajem svaki grad, već svako selo. I kada dođem u Beograd, ja nisam došao u stranu zemlju, ja sam došao kući, kod mojih. I ako to nekome ne odgovara, žalim takvog čoveka. Mlade mogu instruirati u školama, ali Jugoslavija je bila država u kojoj su građani ostvarivali veća socijalna prava nego u ovim novonastalim državama. To je čak moje pravo da kažem jer sam uvek slobodno govorio u komunizmu, pa zašto ne bih i sad u slobodnoj demokratiji – dodaje on.
Ipak, slobode za grupu Atomsko sklonište nije uvek bilo. Često su njihovi tekstovi izazivali ljutnju onih „jačih“.
– Istina, bili smo zabranjivani u to vreme. Osnivač grupe Boško Obradović koji je, nažalost, preminuo svojim idejama je stvorio Atomsko sklonište. Mnoge pesme su bile zabranjivane, možda tada tom društvenom uređenju nisu odgovarale, bile su kritika.
Sada, nakon karijere koja je trajala pola veka, Bruno Langer uživa u životu.
– Uživam u lepotama Istre, društveno sam aktivan, kritičar svega što ne valja. Nisam miljenik politike, na šta sam veoma ponosan. – zaključuje on.

Izvinjavanje komunistima
- Kada su me pitali zašto se album zove „Mentalna higijena“, ja sam tada sam imao 33 godine, rekao sam da sam shvatio da su mi 33 godine ispirali mozak. Možete misliti da ja, sada kada vidim ove ljude iz komiteta po gradu, moram da se izvinjavam da sam bio u zabludi: „Izvinite, drugovi komunisti, ja sam bio u zabludi, ja sam hteo da dođe demokratija“. Naravno, ne ovakva demokratija, ali nadam se da će naša pokolenja doživeti to što sam ja želeo, priča Bruno.